КОНЧИК

м конец söz. kiç.; 1. uc; кончив карандаша karandaşın ucu; кончик веревки ipin ucu; 2. axır, son; застал лекцию на кончике leksiyanın axırına çatdım; ◊ вертится на кончике языка dilimin ucundadır.

КОНЧЕНЫЙ
КОНЧИНА

Digər lüğətlərdə